Danima pokušavam da napišem nešto. Da završim priču. Da završim tekst. Da riječi sazriju. Da ja sazrim. Danima cupkam u krug oko te jedne jedine situacije, koju bih željela da promijenim. Da završim.
Iako je već prilično završena.
Iako ja to ne želim da priznam.
Iako se osjećam kao kaktus. Hoću da se pomjerim, a bodem svakog ko pokuša da me mrdne sa mjesta.
“Majstor sam bježanja kad mi odbrana ne uspije“, reče jednom jedan.
“To što radim, to je sve defanzivna rola”, reče jednom neko drugi.
“Ponekad je za moj mozak i ustajanje iz kreveta hiperfunkcionisanje. To ne znači da ne želim da se trudim, to samo znači da sam, jednostavno, ja takva“, reče jednom jedan treći. Taj mi je bio omiljeni.
Nije mi omiljeno, sa druge strane, to što su me i oni pravdali.
Hoću ba, da bude frajer, i kaže da treba da nešto mijenjam. I onda možda i promijenim. Nešto, ne sve.
“Šuti, dobro je“, kaže drugarica uz kafu.
Šuti, kad je sve prošlo tako kako je.
ŠUTI TI, jer nije dobro! I nije prošlo!
Muka mi je od tih „Šuti, dobro je” fraza. Muka mi je od same sebe ponekad, ali sebe moram da trpim. Fraze ne moram. Na drugare mogu da se izurlam iako ne bi trebalo. Šuti, takva sam… Nekako ne pije vodu, je l’ da?
Upadneš tako ponekad u vrtlog konfuzije. Ne dešava se to često, ali kad se desi, tamo si i nema nazad. Možeš samo da se vrtiš i da ti se vrti. Da mrdaš, cupkaš, migoljiš se. Tražiš izlaz, al’ jebi ga, nigdje nema izlaza kad ti je potreban. Nema ni magične rupe u koju bi skočio, nema ni čarobne lampe niti ćilima, ni žaba, ni prinčeva, ni konja, ni bundeva. Ničeg bajkovitog, zaista.
Samo realnost, surova, prilično jednolična – realnost.
Više ne znam po koji put čujem rečenicu „Bio sam mlad, glup, zelen. Sad bih drugačije”. Izvini, šta bi ti to sad drugačije? Sjebao bi me drugačije? Šta si sad, ako nisi zelen? Istruho od svih prodatih sranja i meni, a i svakoj prije i poslije? Zašto misle da sa godinama dolazi pamet. Evo ja znam da meni ne dolazi. Sa svakim sam danom, što bi rekla “šuti dobro je” drugarica, više “fiju-fit”.
I dalje cupkam oko jedne priče.
I dalje čekam taj dan kad ću biti emotivno zrela da na kraju dana ne proglasim sebe luzerom.
I dalje se migoljim, mrdam, zaljubljujem u bandoglave, vrtoglave, zalupane.
Igram svoju defanzivnu rolu i majstor sam bježanja kad mi ista ne uspije.
I dalje sam fiju-fit, al’ šta sad. Mlada sam i zelena. Može mi se, još uvijek.
Šuti, dobro je…
Autorica: Biljana Bajinović
